САОПШТЕЊЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ
Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА
А Л Е К С А Н Д Р А II
 

ДОПРИНОС АКАДЕМИКА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА ЧЛАНА КРУНСКОГ САВЕТА ВЕЛИКОМ ДЕЛУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I 

Пре 70. година убијен је Краљ Александар  I Карађорђевић, син Краља, унук Кнеза, праунук Вожда, најзначајниј Спски владар не само у XX веку.

 Рођен у Цетињу, остао без мајке с непуне 2 године, школовао се код Руског цара, у Пажевском корпусу у Петровраду, водио три рата, прегазио Албанију, и за свога живота једва да је некад скинуо униформу.

 Постао је Врховни командант Српске војске тек што је прошао двадесету годину и извојевао њене најславније победе: на Куманову, на Брегалници, на Церу и Колубари, на Кајмакчалану и Солунском фронту. Историју је доживљавао као поезију и, као што је написала Ребека Вест: ''имао поетску идеју коју су имали само највећи људи у историји''.

 И сам је писао и преводио песме, волео музику, разумео се у сликарство. Био је неодсутпни верник, несебични добротвор, неуморни задужбинар, обновитељ готово свих установа наше културе.

 Његов отац, Краљ Петар I Ослободилац превео је расправу Џона Стујарта Мила ''О слободи'' . Бубући Краљ Александар је као кадет превео ''Песму о соколу'' Максима Горког. Тако су обојица из изгнанства најављивали слободу свом народу. У младости је писао родољубиве песме у маниру Милана Ракића. Остало је забележено да му је предлагано да уђе у Српску Краљевску Академију. На ту понуду је одговорио да би веома лоше мислио о Академији која би га у своје чланство примила као песника.  

Године стварање Југославије су и године Октобарске револуције. Убијен је Руски цар у кога су полагане наде да ће бити ослонац и заштитник државе Јужних Словена. Русија је нестала а настао је Совјетски Савез, држава коју је признао читав свет али Краљ Александар није. У Београду је задржао царског амбасадора а срце и сва врата своје земље отворио за руске изгнанике међу којима су били и неки највећи православни духовници и интелектуалци. Први загранични конгрес изгнаних писаца Русије (међу којима су били и најславнији, као рецимо Иван Буњин) одржан је у Београду под покровитељством Краља Александра.

Према мемоарима присутног француског амбасадора Новленса, на првом пријему који је вођа младе совјетске републике приредио за стране дипломате, краљевски амбасадор Мирослав Спалајковић казао је Лењину: ''Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја Вам пљујем у лице!''. Та дотад нечувена реч сведочи о много чему и сигурно није продужила живот ни Краљу ни његовој Краљевини.

 Због најодлучније отпора фашизму и комунизму у време кад им се мало ко опирао, лако су га уочили и Лењин и Стаљин и Хитлер и Мусолини и брзо сложили нишанске справе на његовим прсима. И пре атентата су му претили убиством, али ''одсуство страха од смрти'' учинило је да упркос многим упозорењима и предсказањима није одустао ни од свог последњег пута, нити је пристао да обуче панцир, нити прихватио предлог да се са брода не искрца, иако је знао да су убице пре њега стигле у Марсејску луку. Фашизам који се приближавао пресрео га је не путу мира и убио заједно са француским министром иностраних послова Лујом Бартутом пред очима милион Француза који су дошли да поздраве Краља војсковођу и ратног савезника. Хитац који му је узео живот погодио је и државу коју је створио. Да је ту и она убијена знали су многи, иако је после тога на мукама издисала до наших дана.

 Сахрањен је на Опленцу, уз Карађорђа и Краља Петра чије снове је остварио, него у крипти поред своје мајке које се највише ужелео. Имао је 45 година и 49 килограма телесне тежине.

 У часу кад је влада његовог сина Краља Петра II прва у Европи бацила рукавицу у лице Хитлеру, Фанцузи су, како је запамћено, са цвећем и свећама кренули ка месту на којем је убијен.

 О двестагодишњици Првог српског устанка и седамдесетогодишњици његове смрти, дестине српских интелектуалаца обратило се Светом Архијерејском Синоду СПЦ с предлогом да се блаженопочивши Краљ Александар I Карађорђевић упише у Диптих светих српских мученика.

Због витешког и хришћанског држања пред смрћу Руска православна црква прогласила је последњег руског цара и царску породицу светим царским мученицима на 80 годишњицу њиховог смакнућа. Краљ Александар I је део те породице. Руски цар га је крстио и школовао, био му савезник и сапатник, с њим је поделио исти мученички подвиг ни за одлуку Светог Архијерејског Сабора да Краља Александра I Карађорђевића упише у свети Српски мученикослов нема боље и тачнијег образложења од оног које је дала Руска црква за Руског цара и Царску породицу.

 Краљ Александар I назван је мучеником безброј пута, званично и незванично, писмено и усмено, код нас и у свету, од часа када се удостојио мученичког венца па до данашњег дана. Учинила су то и два светитеља: Никоја Лелићки  беседом о Краљу мученику на четрдесетодневни помен и Јован Шангајски који је говорећи у руском храму Свете Тројице већ трећи дан по убиству рекао да се Краљ Александар својим мученичким подвигом придружио Цару Лазару и Цару Николају II.

 Као што глави Вожда Карађорђа ''би суђено за венац се свој продати'', Краљу Александру било је суђено да главу да за мученички венац који ће, надати се, ускоро освештати његова црква прибрајујући га сабору светих српских мученика.

 Краљ Александар I поделио је голготске муке са својом војском, донео слободу и васкрс распетој отаџбини, запалио заветну свећу Царице Милице и својим указом исходио уједињење Српске Православне Цркве.

 Као Карађорђев праунук довршио је маузолеј на Опленцу, као богољубац и помиритељ обновио дрвену цркву у Такову, као Његошев потомак обновио капелу на Ловћену, као витез подитао споменике Незнаном јунаку на Авали, Победнику и Захвалности Француској на Келемегдану, као верник украсио Каленић и помогао изградњу стотина храмова, као ратни друг поставио белеге и уредно војничкога гробља и костурнице широм света и своје земље, као владар откупио рукопис ''Горског вијенца'' пронађен у дворској бибилиотеци у Бечу, а већину о трошку своје цивилне листе.

 Свестан да га зло неће поштедети и да су га одавно уочили прогонитељи Бога и вере Христове, као помазаник Божији гледао је смрти у очи прихватајући је онако како смрт прихватају мученици.

 Гологлави народ клечао је поред путева којима је пролазио његов ковчег, сељаци су носили изврнуте гуњеве, чобани лишћем затискивали звона а уплакана војска полагала венце од црног трња на његов одар.

Рука која га је убила ускоро је почела без списка да баца у јаме и коље нејгов народ, да му сркнави дом, растура породицу и државу, пали гасне коморе Аушвица и Јасеновца и завија у црно читав свет.  

Девети октобар је најтрагичнији датум новије српске историје и уз Карађорђеву погибију најцрњи дан у двовековној повесници Династије Карађорђевић.  

Велики датуми које обележавамо ове године везани су за овај дан и за ово место и за овај храм. Опленац је Петропавловск Србије у којем почивају прометеји српске слободе и једине револуције која се звала српска.  

Ако је ишта могао помислити у смртноме трену, било је да Срби никад неће заборавити како је завршио свој живот. 

Зашто је, где је и од кога је убијен. Али с голготског пута којим је ишао за свог земаљског живота није сишао ни после смрти. 

Памти се да је распустио Парламент и забранио политичке странке, а то му никада нису могли опростити љути заточници диктатуре пролетеријата и неоступне присталице једнопартијског система. Замера му се што је стварао Југославију иаоко је у њој први окупио и ослободио свој народ. 

Мада је пао као прва жртва фашизма шест година пре почетка Другог светског рата, његово страдање настављено је и после победе над фашизмом. Пола века његово име и име краљевске породице било је прокажено. Једини споменик Краљу Александру и Краљу Петру кога се није могла домоћи рушилачка рука био је онај у Паризу на Јелисејским пољима, на скверу Краља Александра. Капела на Ловћену коју је обновио свом претку. Његовов име на споменику Незнаном јунаку на Авали било је прекривено гранитном лајсном. Та лајсна је уклоњена недавно, али гранитна громада из које је та лајсна исклесана још притиска његово име и дело. Уклањање те громаде његов народ и његова црква не дугују само њему него правди, истини и себи.

Још је у туђини гроб његовог сина, Краља Петра II и његове славне удовице Kраљице Марије. И дa српски народ нема других грехова ни дугова осим оних прем свом краљу мученику и његовој породици, био би прегрешан и презадужен.

Свећа коју је запалио у Дечанима тиња готово претуљена. Из рушевина државе коју је створио Србија се још није искобељала а камоли вратила себи. 

И после космичке срамоте коју су диживеле његове убице и скрнавитељи  његовог дома, који су пуцали и у чело Христа Спаситеља у дворској цркви на Дедињу, ових дана чујемо да ће у сред слободног Београда 2004. године бити позван онај ко је одобрио да гардијска јединица ода почаст краљу Петру I поводом стогодишњице његовог крунисања. Да је то истина видимо данас када грешка није поновљена и кад тој јединици није дозвољено да на Опленцу ода почаст најславнијем војнику и војсковођи, врховном комаданту српске војске Краљу Александру Карађорђевићу. Ако је та одлука донета по правилима војске Србије и Црне Горе, то би значило да су у нашој војсци на снази правила и укази оног каплара кога су регент Александар и његова војска крваве главе отерали са Сувобора или Његових следбеника непријатеља Србије и Црне Горе.

Слава витешком краљу мученику Александру Карађорђевићу!

 

Матија Бећковић

(9. октобра 2004.године, на седамдесету годишњицу убиства краља Александра Карађорђевића)

 

 

 


webmaster@royalfamily.org 
Copyright © 1998 Њ.К.В. Престолонаследник Александар
Сва права задржана